НЕ ОДУСТАЈЕМО

Štampa

241370514 999561567524331 7585529374134463206 nКада сам први пут био овде на протесту, имао сам црну косу и црну браду. Био сам млад. Отад су прошле године и деценије. Можда је дошло време да паметни заћуте, али су се будале превише разгаламиле. Зато смо опет овде! Јер и даље држимо реч! Реч је и даље у нашим рукама наше најјаче оружје.

Данас сам, као што видите, потпуно сед. Овде сам оседео. Оседели сте ме ви од којих нас деле ова врата и зидови. Али, ја и моје колеге које су данас овде, а и они који нису дошли и у чије име данас говоримо, не одустајемо! Ево, опет вам се обраћамо, вама који сте представници народа, дакле и наши представници , које смо изабрали јер сте нам обећали да ћете решити наше проблеме. А проблеми се само нагомилавају и расту. Ви нас не слушате и не чујете. Не чујете нас јер сте иза тих врата брзо створили своје позиције и лагодан живот, а ми остали са ове стране мучећи муку овоземаљску и надајући се да ће нас неко од вас чути. А требало би да нас чујете. Нас, наставнике, посебно.

Требало би нама да будете захвални што сте ту где јесте. Ваљда смо вас ми нечему учили и, надам се, научили. Јесте ли то заборавили? Сетите се ко вас је научио прва слова. Неко од нас овде, господо. Прве песме о љубави и животу. Опет неко одавде. Причали смо вам о дивним местима овоземаљским на којима ми никада нисмо били, нисмо могли да одемо. Сада ви уживате у њиховој лепоти, ми не. Зато, послушајте, биће боље и нама и вама. Ово о чему говоримо знамо боље, али ви о томе одлучујете. А резултати ваших одлука су ово што се сада дешава. Ми нисмо задовољни вашим одлукама, плановима, решењима и законима.

Чак и онда када дођемо до неког договора, када схватите да смо у праву, када обећате и потпишете да ћете испунити договорено, ви нас и онда обманете. Не испуните то. Значи ли за вас нешто РЕЧ? Значи ли потпис министра? Обећање и потпис премијера? Председника? Не значи. Сви које сам набројао изиграли су наше договоре. Зато желимо да данас сви чују, знају и схвате зашто су наставници овде. Одувек смо смо имали и јасне циљеве и предлоге и планове и решења. Не желимо да било ко манипулише, ни са које стране, оним што тражимо, што радимо и за шта се залаже УСПРС. Ни колеге, ни власт.

Давно је била 2015. година. Много тога је тада потписано. А шта сте испунили? Ништа, господо! Мењале су се и околности и услови и закони. А ми и даље ту где јесмо. Знамо и зашто је тако. А тако је, јер људи који су водили наше министарство годинама уназад нису дорасли том послу. Често ни стручни ни упућени, као сада. И оно добрих препорука које добију од међународних институција, а добијају их и посебно од нас, они упропасте. Унесу увек дозу својих креативних идеја (а они су јако креативни) и то упуте школским управама. Ако у ШУ и виде да нешто није у реду, а обично ништа није, урођени страх од надређених спречава их да дају било какву примедбу. За сваки случај додају и нешто своје, запрже и забибере ту клин чорбу и то пошаљу школама. Наше службе, педагози, психолози, и посебно директори, на то гледају као на Свето писмо. Спроводи, рекли су, наредили су, хитно... Људи, станите, то не ваља ништа, дајте да размотримо... Не вреди…

Тако то функционише код нас. Министар треба да слуша нас, наше захтеве и предлоге ако мисли да буде како треба. Од министра просвете и његове речи и става треба сви у Влади да стрепе. Али, он стрепи од свих. Његово деловање треба да произилази из наших захтева. Али, он ставове и нема. Требало је, да је среће, да он данас буде овде, са нама и међу нама. То би био прави министар. Али, он није прави. Није јер има везе са просветом колико и правник са пољопривредом. А решење је једноставно. Дођите и узмите из ове масе било кога од нас и ето решења. Биће бољи и стручнији од сваког кога сте имали. Посебно од овог садашњег.

Читамо ових дана како је министер изузетно поносан због својих успеха. Један од тих успеха је, замислите, то што школска годинаа почиње часовима који ће трајати 45 минута! Министре, часови су одувек толико трајали. Од тога смо одступили тек са вашим претходником. Ако се то и дешавало раније накратко, опет је то због неког министра, није због нас. Министар је поносан и тиме што ће школска година почети химном „Боже правде.” Министре, знате ли Ви откад ми ту химну певамо и слушамо у школама?

Шта је, министре, са ПКУ-ом? Шта је са платним разредима? Шта је са ИОП-ом? Са топлим оброцима? Са нашим платама које су и даље испод републичког просека? Са нашим достојанством које системски и систематски убијате? Шта ћете са хиљадама тужби које смо поднели јер сте нам закидали и од ово мало наше муке? До чега нас је довела ковид ситуација због ваше несмотрености и неодговорности?

Предлагасмо ли смањење броја ученика у одељењима што би умногоме решило проблеме у које смо запали? Нисте нас послушали. А онда вам је ситуација сама то наметнула. То је наш следећи захтев од кога нећемо одустати. Јер, ми не одустајемо и не опраштамо! Тражимо да испуњавате оно што сте обећали и потписали. То је ваша дужност и обавеза. Ако не можете, ако вам не дозвољавају, онда идите. Шта радите ту!?!

Ви оцену и даље добијате од нас. За сада имате чисту јединицу. И после толико времена ми немамо јасну ситуацију и јасна упутства у измењеним околностима које намеће ковид ситуација. То смо до сада решавали ми, с тешком муком. Ви нисте. Нема разговора, нема договора, нема сарадње. До када мислите тако? Пут којим идете није прави. Размислите!

Драге колеге, све што могу да нам пожелим је то да више никада не будемо имали овакве поводе за окупљање овде. Али, ако буде морало…

Милош Мрдак, наставник српског језика и књижевности