Kako se istorija u brk nasmejala Vujoševićima iz Ivanjice: Po običaju

Štampa


Ivanjica nekadaKako se sve velike priče u velikim pričama, po običaju, kriju, i ova se dešavala tokom rata, kada su Vujoševići morali da pola sinova svojih u jednu vojsku šalju, pola u drugu, a one najmlađe da ostave da prag, po običaju, čuvaju.

Vujadin se rodio kao sedmo od desetoro dece, običaj je bio, u vreme ono, da ih bude više, gubila su se deca lako.Osmoro braće je imao, i jednu sestru, jer su se muške glave rađale, po običaju, za sušu, za kišu, za pušku i za grob.I Miladin, mlađi brat mu bio, najlepša glava u selu, visok kao nebo, širok kao reka, jer, po običaju, od Vujoševića su najlepši primerci bili, u Ivanjici i okolini, vekovima već.I niko se nije začudio kada je Miladin završio sa učiteljicom, iz velikog grada je tu na službu došla, donevši, po običaju, u Ivanjicu, svoje ime - Milica, i čvrste grudi, uljane bokove i osmeh, dovoljan da se popne na nebo, i zaroni u reku. Po običaju, Miladin ju je uzeo u šljiviku, sto trideset godina starom, u kojem su se generacije uzimale, da svaka šljiva, šljivu rodi.I kako se sve velike priče u velikim pričama, po običaju, kriju, i ova se dešavala tokom rata, kada su Vujoševići morali da pola sinova svojih u jednu vojsku šalju, pola u drugu, a one najmlađe da ostave, da prag, po običaju, čuvaju. I šljivik, da šljiva šljivu rađa.I kada se sve završilo, okupiše se svi, oprostiše sve svima, i odlučiše da običaje poštuju i Miladinu svadbu naprave, vola da ispeku, pošto je i vola, i prag, i šljivik sačuvao.O, kako im se, po običaju, istorija u brk nasmejala. Zato što je nova vlast, po običaju, bila željna svega, i slasti i masti i žena dugonogih, i grudi njihovih čvrstih. I kako je došla, u Ivanjicu, vlast nova, jedan od njenih, po običaju, Milicu je zapazio, i zapazio i Miladina, i, običajima se služeći, tri metka u njega sasuo - u glavu, u stomak i u dušu, sve da bi odveo Milicu u šljivik, da je uzme, kao ratnik i kao nova vlast.Miladina spustiše, po običaju, u zemlju koju je lelek žena omekšao, i pokriše ga crnicom, kamenom i starim zavetom, da će krv za krv da padne.Po običaju, braća su slamku izvlačili, da najkraća ubici život skrati, i slamka je Vujadina izabrala, ni osamnaest leta imao nije, ali je, običajima naučen, znao za pušku i čast, koji se, u Ivanjici, u istoj ruci drže.Ubicu je ubio javno, na sred trga, jer nema šta čovek, dečak, osvetu da krije; ubio ga je, po običajima, glasno uzviknuvši njegovo ime, i ime brata svoga, i tri puta se prekrstivši; i ubio ga je sa dva metka, u stomak i u glavu, a treći metak je promašio, jer ovaj dušu imao nije, a i ne bi je Vujadin, po običaju, ubijao; milost, u Ivanjici, i za takvu dušu, nepostojeću, mora da postoji. I sačekao je, običaje poštujući, Vujadin na trgu vlast, i ruke joj pružio, da negve na njih stave i da ga odvedu tamo gde je svaka generacija Vujoševića, po običaju, bar po jednog svog slala. A ubijenog, od vlasti otežalog, podigle su, iz prašine, nove vlasti, pa stavili na lafet, i lafet na voz, i ubacili Milicu kraj njega, da ih sve voz odveze, po običaju, miljama daleko, u krš njegov rodni, u kojem će se ona, kažnjena, jadna, podati nekome, u kršu krš da rađa.A Vujadin je vlast poštovao, po običaju, i zatvor muški izdržao, ne moleći ništa i ne cinkareći nikog, sam sa sobom, bez brata i druga. I petnaest godina, po običaju, niko ga nije posetio, a paket su mu slali za Uskrs i Božić, i u paketu malo slaninice, tvrda leba, i crvenog luka, da i duša grešna njegova malo mira i nade proslavi.I, po običaju, Vujadin je u tamnici zanat završio, za automehaničara i, po običaju, posle petnaest leta izašao na sunce i na slobodu, i, po običaju, kući se nije vratio, jer nesreću, po običaju, daleko od praga treba držati.Zato je, po običaju, na voz seo i u Nemačku, zemlju automehaničara otišao, pravo u Mercedes, jer je, po običaju, Mercedes iskao automehaničare ruku veštih, poslu vičnih, onih koji će, šrafove vrteći, svaki bol da zaborave.I godinama kasnije, jer običaj je bio da se sačeka malo, poslao je Vujadin pismo, u Ivanjicu, i naveo da radi, da se, jer običaj je bio, oženio našom, iz Milanovca, i da je, po običaju, dete dobio.I sasvim po običaju prvorodnom, dete je bilo žensko, i to je sve što se dugo, dugo znalo, jer je Vujadin, po običaju, da pisma piše prestao. Godinama kasnije, kada Vujadina odavno nije bilo, a nove vesti prekrile stara sećanja, glas je stigao u Ivanjicu, da u gradu Štutgartu, u Nemačkoj, postoji zgrada, i na zgradi tabla, i na tabli natpis: Der medizinischen Praxis dr Vujosevich Vesna.I pitali su se, u Ivanjici, kakav je to doktor, šta leči, a onda je neko rekao, svima u lokalnoj kafani: „Kako kakav? Pa otorinolaringolog, po običaju", i svi su mudro klimnuli glavama. Po običaju. Jer su znali da, u Ivanjici, šljiva, na kraju, šljivu rađa.