Kako je selo koje je godinama predstavljano kao simbol obrazovanja, znanja i avangarde došlo do toga da gotovo plebiscitarno podrži vlast, uprkos neispunjenim obećanjima?
Vučak je iznedrio veliki broj intelektualaca, među kojima se pominje i 42 lekara. Ipak, prema navedenim rezultatima, vladajuća stranka osvojila je 87,3 odsto glasova, dok je opozicija dobila 11,1 odsto.
Posebno je zanimljivo poređenje sa beogradskim Vračarom, gde je podrška vlasti, iznosila oko 29 odsto. Kako objasniti da u Vučaku, gde se godinama čeka na asfaltiranje puta i gde su obećavani kilometri asfalta, a ni jedan metar nije urađen, podrška vlasti bude toliko velika?
Metafora Stokholmskog sindroma nameće se kao provokativno pitanje: da li je Vučak postao primer solidarnosti sa onima od kojih se godinama očekuje da ispune data obećanja? Naravno, izbori imaju različite motive, ali upravo zato ovaj rezultat zaslužuje ozbiljno preispitivanje.
Vučak nije samo priča o jednom selu, već i ogledalo političkih odnosa u Srbiji. Koliko puta ćemo verovati obećanjima više nego iskustvu, a političkim liderima više nego sopstvenim očima?
Kuda to ideš, Srbijo?
