Davne 1984. godine, kada je privreda cvetala, na Katićima je otvoren pogon konfekcije „Javor“ iz Ivanjice. Bio je to impresivan poduhvat: na površini od gotovo 3.000 kvadratnih metara, zgrada je bila spremna za samo dva meseca i deset dana. Ovaj neverovatan tempo izgradnje omogućila je tada čuvena Hidrogradnja iz Čačka, preduzeće koje je s lokalnim radnicima i stručnjacima iz moravičkog kraja pokazalo vrhunski kvalitet i organizaciju. Danas, kada se osvrnemo na taj period, možemo se samo diviti sposobnosti i predanosti radnika i stručnjaka domaće građevinske industrije.
Brzina izgradnje koja je danas gotovo nezamisliva nije samo pitanje tehnike, već i posvećenosti i profesionalizma koji su tada vladali. Kada se objekat otvorio, radilo je oko 100 zaposlenih, što je značajno doprinosilo lokalnoj ekonomiji i zapošljavanju. Zgrada konfekcije „Javor“ bila je predviđena da traje generacijama, i da nije bilo nemara u kasnijim godinama, mogla je da služi još dugo, kao ponos ne samo Katića nego i cele Ivanjice.
Nažalost, zbog nesređenih vlasničkih odnosa, objekat je ubrzo zapao u zaborav. U jednom trenutku više se nije znalo ko je pravi vlasnik zgrade, što je stvorilo pogodno tlo za nesavesno rukovanje i krađu vrednih delova. Tokom godina, iz fabrike su nestajali aluminijumski pokrivači, električni kablovi, vrata i prozori – praktično sve što je moglo biti uklonjeno i prodato. Kada su osnovni resursi zgrade nestali, ostalo je samo trošno i napušteno zdanje koje je podleglo zubu vremena.
Dok danas Srbija traži način da podigne građevinsku industriju, prisiljena je da angažuje radnike iz različitih zemalja – od Kineza i Mongola, do Vijetnamaca – jer nedostaje kvalifikovana domaća radna snaga. Kao posledica toga, mnogi projekti se odugovlače, a objekti koji se grade nisu na nivou trajnosti i kvaliteta kakav je nekada bio standard. Zgrade izgrađene na brzinu, sa slabijom kontrolom kvaliteta, preti opasnost da postanu skupe investicije sa kratkim rokom trajanja.
Pitanje koje ostaje jeste kako je moguće da objekat koji je nekada bio tako značajan sada propada u ruševinama. Možda bi sistemska podrška i obnova ovakvih industrijskih objekata mogla da otvori nova radna mesta i oživi privredu Ivanjice i drugih sličnih sredina. Katići su još jedno podsećanje na zlatne godine domaće građevinske industrije, kada je sve bilo moguće uz rad i zajedništvo. Možda je vreme da se setimo tih vrednosti i pokušamo da ih vratimo u savremeno društvo. Da li ćemo se osloniti na vlastite radnike i stručnjake, ili ćemo se okretati ka spoljnim rešenjima koja donose više problema nego koristi?
Један одговор
Nekadašnje realne ideje danas nebrigom lokalne uprave nepovratno uništavaju
Špik, Javor, Tepihara itd.
Šta su uzroci tome?
Onovni uzrok – totalna nemoć lokalne vlasti da rešava ove probleme a to je njihova zakonska obaveza.
Drugi uzrok je ne zainteresovanost Beograda da se uključi u probleme Ivanjičke privrede i Treći-Neučešće građana i političke rasprave po ovim i ovakvim pitanjima;
OBJAŠNJIENJE:
Nije moguće kvalitetno opisati i objasniti stanje u oblasti neposrednog učešća građana u životu Ivanjičke lokalne zajednice, veće apatije od ove nema u Srbiji, sve je stalo. ukoliko se ne sagledaju i prihvate stavovi građana o oblicima i načinima njihovog angažmana i proceni uticaja koji mogu imati na upravljanje zajednicom u kojoj žive crno nam se piše. Postojanje određenog zakonodavnog i institucionalnog okvira za neposredno učešće samo je „jedna strana medalje”, koja može ostati slepa ukoliko, na drugoj strani, ne postoji politička kultura participacije i „uživanja” prava koja su data u pravnom sistemu. Uticaj građana na život lokalne zajednice može se do kraja ostvariti samo ako se ispune tri važna preduslova:
Uticaj građana na život lokalne zajednice možemo ostvariti ako se ispune tri važna preduslova:
1) ukoliko postoji primenjiv i realan zakonski okvir – on postoji
2) ukoliko postoji politička volja da se taj okvir primenjuje i – on ne postoji
3) ukoliko postoji svest i spremnost građana da iskoriste svoja prava i
utiču na dešavanja u zajednici. E ove svesti nema jer se na buđenju te svesti ne radai.
Dokaz je vidljiv. Ovde se ne pokreće javna rasprava o problemima koje imamo kao zajednica svi ćute a nas vreme gazi, deca nam odlaze i sveki dan sve više propadamo kao društvo.
Zato nam je bidućnost kao zajednice mračna.