Kažu da su novinari „sedma sila“, ali, po mom mišljenju, to nije baš adekvatan naziv. Kako sedma sila, kada smo i nekada, a i sada — iako u nešto izmenjenoj formi — zavisili od volje jačih? U vreme kada je postojao Socijalistički savez, ako izvršni odbor proceni da nisi postupio kako treba, ma koliko dobro svoj posao obavio, ako im se to nije dopalo — znao si da si gotov. Dignu ruke, glasaju i ti si postao „nepodoban“.
Često sam bio na sastancima, zborovima, radničkim savetima. Da li je bilo stvari koje nisam smeo da objavim? Straha kao straha nije bilo, ali sam se rukovodio jednom maksimom: kad već ne možeš sve, piši ono što je korisno za narod. Recimo, da je u Kovilju napravljen mali putić, da su kod moje rodne kuće u Pridvorici preko reke Studenice postavili brvno da đaci mogu bezbedno da pređu — to mi je bilo mnogo važnije da objavim nego njihove međusobne borbe. Jer, iako je tada bila jedna partija, u njoj su bile jake frakcije koje se međusobno nisu volele — sve je bila borba za vlast.
Takvo je vreme bilo. A kada su došle višestranačke partije, sve to se obelodanilo — sada se zna ko gde pripada.
Postoji li danas nezavisni medij? Ne. Ne postoje nezavisni mediji. Najvažnija je autosenzura — kao što je bila i tada. Znao sam da, ako dignem glas, sve će pući meni po glavi.
Isto je i danas, ne samo u Ivanjici, nego svuda. Nema nezavisnih novinara.
Postoji, ipak, razlika: danas ima novinara koji čak i najneprijatniju istinu znaju da saopšte na fin, mudar način.
