Običaj stariji od hrišćanstva – Lilanje u Vučaku i drugim delovima Srbije

LILI Lilanje u oči Petrvdana predstavlja odjek drevnog rituala rasterivanja zlih sila vatrom, pokazivanja jedinstva, i simbolične pobede svetlosti nad tamom.
Lilanje je na predlog Centra za kulturu „Vuk Karadžić“ iz Loznice 2017. godine uvršćeno u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije. Zahvaljujući tome, priznato je da je reč o običaju karakterističnom za Podrinje, a naročito oblasti oko Loznice, Šapca, Valjeva, Sjenice, Nove Varoši i Ivanjice. U Vučaku kod Ivanjice obočaj se upražnjavao intezivno do kraja prošlog veka a sad neko reda radi i običaja radi. Dece nema u Bakovićima ali videćemo da oni što dođu podsete na nekadašnje običaje isto radi sećanji i da se ispoštuju običaji.
Lila je baklja napravljena od štapa leske na čijem vrhu je namotana kora divlje trešnje ili breze. U nedostatku suve kore od trešnje ili breze u mom kraji koristili su fitilj od sirove kore napunjen smrčevom i jelovom smolom.
Najpoznatije Lilanje bilo je u Stranjanima , Brajkovcu i Kamenoj Gori. Stanjanske lile su bile najbrojnije i najveće vedele su se čak do Brajkovca i ako su daleko vazdušnom linijom preko 20 kilometara. Kolona Lila su bile 500 i više metara.Lile su počinjale na vrh sela i završavale negde u sredini sela kod škole ili na Poljani Petrovoj. Tu pored logorske vatre se pjevalo,kolo igralo,pilo i mezilo do kasno u noć.
U Brajkobcu su nekad bilo dvoje Lila Drobnjaci svoje Bakovići sa Mijuškovićima svoje.
Danas u Brajkovcu nema ko da nosi Lile najmlađi stanovnik ma skoro 60 godina. Ne znam kaka je situacija u Stranjanima, valjda će se neko oglasiti i javiti.
Pozdrav i sretno LILANJE koji lilaju.