U vremenu kada digitalizacija i masovna proizvodnja diktiraju tempo savremenog života, stari zanati tiho se povlače pred naletom industrije. Jedan od njih je i obućarski zanat, nekada cenjen i neizostavan deo svake varoši, a danas sve ređa veština. Kako izgleda put od šegrta do majstora i ima li ovaj zanat budućnost u 21. veku, otkriva priča Milana Mihailovića Mite, dugogodišnjeg obućara iz Ivanjice.
Mihailović se ovim poslom bavi više od četvrt veka. Još od 2000. godine radi kao obućar, a zanat je učio ranije, kod starijih majstora, onako kako se nekada radilo – strpljivo i temeljno. Obućara danas, kako kaže, ima još ponegde, ali interesovanje za ovaj posao je sve manje. U većim gradovima zanat se još nekako održava zahvaljujući većem obimu posla, dok u manjim sredinama polako nestaje.
– Obuća je danas jeftina i lako dostupna, pa popravke često nemaju ekonomsku računicu. Zbog toga mnoge kolege izbegavaju da rade jeftiniju obuću – objašnjava Mihailović i dodaje da je obim posla iz godine u godinu sve manji.
Poseban problem predstavlja i nemar mušterija. Dešava se da ljudi donesu potpuno novu obuću na sitnu popravku ili proširenje, a zatim se više nikada ne vrate po nju. Takvi parovi cipela godinama stoje u radionici, da bi ih majstor na kraju poklonio nekome kome su potrebne.
Iako je po struci ekonomista u penziji, Mihailović je ostao veran obućarskom zanatu koji je, kako kaže, duboko ukorenjen u njegovoj porodici. Njegov deda bio je poznati obućar u Ivanjici, a prve korake u radionici napravio je još kao dete. Tada su se, priseća se, cipele pravile ručno, sa posebnom pažnjom, a svaki par bio je jedinstven.
– Nekada su radionice bile pune života. Ljudi su dolazili sa različitim željama, a mi smo stvarali obuću po meri, sa dušom – kaže Mihailović.
Danas, serijska i robotizovana proizvodnja dominira tržištem. Mašine prave na hiljade pari dnevno, dok je nekada za jedan par bilo potrebno više sati pažljivog rada. Iako priznaje da tehnologija donosi brzinu i dostupnost, Mihailović smatra da se time gubi kvalitet i lični pečat.
– Ručni rad ne može da zameni mašina. Popravka obuće je umetnost, jer svakom paru produžavate život i čuvate njegovu priču – ističe on.
Na pitanje ima li obućarski zanat budućnost, Mihailović odgovara sa opreznim optimizmom. Veruje da će uvek postojati ljudi koji cene kvalitet, trajnost i autentičnost, kao i da bi povratak tim vrednostima mogao biti nova šansa za stare zanate.
Popularni Mita kaže da često poklanja obuću, i to u situacijama kada mušterije donesu potpuno novu obuću na popravku, najčešće na širenje, a zatim se nikada ne vrate da je preuzmu. Kao primer pokazuje par cipela koje su potpuno nove – donete na širenje, ali vlasnik nikada nije došao po njih.
– Najvažnije je preneti znanje na mlade. Ako prepoznaju vrednost zanata i dobiju podršku, obućarski zanat može opstati i u savremenom društvu – zaključuje Mihailović.
U svetu u kome tehnologija preuzima primat, priče poput ove podsećaju na značaj ručnog rada, strpljenja i tradicije – vrednosti koje ne bi smele da budu zaboravljene.
