Ne zna Golija šta je delija — stara izreka koja u sebi nosi i prkos i opomenu. I baš kad pomisliš da je proleće uzelo maha, da su uranci, pesma i dim roštilja najavili toplije dane, Golija pokaže svoje pravo lice. Za Prvi maj — sneg. Tih, beo, uporan. Pokrio je livade, voćnjake i puteve, kao da briše tragove proleća i podseća ko ovde vodi glavnu reč.
U Vučaku i zaseoku Bakovići jutro je osvanulo pod belim pokrivačem. Grančice koje su juče pupile sada nose teret pahulja. Tišina je drugačija — nije ona prolećna, razigrana, već zimska, ozbiljna.
A ljudi? Navikli. Ne čude se mnogo, ali strepe. Jer sneg u maju nije samo prizor za fotografiju — on nosi i brigu. Ako ga prati mraz, malinjaci i voćnjaci mogu stradati, a sa njima i trud čitave godine.
Ipak, u toj neobičnoj slici ima i nečeg snažnog. Golija ne prašta površnost, ali nagrađuje upornost. Uči čoveka strpljenju, skromnosti i poštovanju prirode. Jer ovde se zna — nije svako proleće isto, niti svaka godina laka.
Sneg će se otopiti, sunce će se vratiti, a život nastaviti. Ali će ostati priča da je i ovog maja Golija podsetila: ne zna ona šta je delija — jer je sama veća od svake snage.
