Badnje veče u Ivanjici (VIDEO)

Један одговор

1. Milinko Aleksić
   07. јануар 2020. ·
   Подељено са Јавно
   Milan Milenkovic
   07. јануар 2017. у 17:35
   Сваки пут кад дође Божић, кроз главу ми прође мисао: ко је од наших предака и када, са којом мишљу у глави, први отишао у шуму и одсекао бадњак? Немам ја никaкав доказ, али сам прилично сигуран да тај догађај сеже далеко у време пре него што је Христ ходао земљом.
   Зашто је Божић толико важан? Зато што је, уз славу и погребне и свадбене обичаје, последње етничко и српско, што се одржало у космополитком и за крађу туђих обичаја увек здраво расположеном хришћанству. Ми смо, славећи Божић, опет изнова у невидљивом колу са нашим паганским прецима; у селу се то, и данас, осећа веома јасно, са свим атавистичким нагонима, које Божић буди. У граду већ добија симболички значај, гаси се жив обичај, у корист празног ритуала. Градски човек је довољна будала да мисли да Божић има неке везе са хришћанством, само зато што попови више певају на тај дан. Не, они више цвркућу баш да би сакрили да то није њихов дан.
   У граду је Божић куповина три киле печења код неког „Чачанина“, гранчица бадњака са картона, а изузетно долази у обзир и заказивање чеснице код пекара, да се домаћица не мучи да меси. На селу се , у самом центру обичаја, налази жртва, односно прасе, јер онај хришћански „агнец“ код нас, на овој географској ширини, на почетку јануара, нема килажу. Потпуно пагански. Нема оне хришћанске бескрвне жртве. А ком богу, или којим то боговима, ми приносимо жртву? Ајд’ да питамо надлежног владику? Прасе Христу за рођендан? Не сећам се да сам негде прочитао да је конзумирао свињетину.
   Божић је етнички, српски празник. Празник у коме и кроз кога једна струја крво поштује саму себе. Држимо га подаље од ропских хришћанских расположења и официјелне теологије. Немају шта нама попови да турпијају мозак о Божићу, он је ту био много пре њих. Треба да певају што могу да се огребу неки динар на туђ ред, као они комуналци који наплаћују за паркирање два метра бетона које нису сами ни сазидали.
   Кад год помислим на Божић, помислим да ми нисмо потомци јектичавих оријенталних апостола и пророка, већ потомци чупавих, плећатих словенских дивова, који су секирама крчили пут на Медитеран. Празник адреналина и тесторстерона, наспрам укоченим нагонима хришћанства, поготову пред овим данашњим хипи-православљем, које из себе не може да исцеди ни кап мушкости и стране мача у бићу човековом.
   Славимо, дакле, сународници моји, Божић и кроз Божић славимо себе; не принципе, не веру, не ритуале, већ своју снагу, виталност и племенске култове, поготову култове предака. Док је Божића и славе, преци су са нама и ми смо с њима. Ова Деца цвећа, што сад продају православље по литургијама и кроз „дајџест теологију“, о овоме свему немају појма.
   Честитам вам, дакле, Божић, али без оног „мира божјег“, оног унутрашњег мира, који је одрицање подвига, ризика и велике судбине. Желим вам не мир, већ моћ, силу, врелу крв предака. подвиг, желим вам да опет судбина другима будете, а не да судбину сносите. Да чујете срце у грудима. Желим вам радост у деци поседу, желим вам вишак синова и кћери, а не мир божји, тај анестетик за промашену судбину, ту утеху свих робова.
   Срећан вам Божић.

   Одговори