ŠTO NE MOGU DA VIKNEM

Nakon završetka Prvog svetskog rata ceo ivanjički kraj je počeo da se razvija, kako administrativno tako i
privredno. Ivanjica se uzdiže kao moderno naselje. U tom periodu počinju da cvetaju zanati, a narod se deli na dve
političke struje radikale za Karađorđeviće i naprednjake za Obrenoviće.
U periodu naglog razvoja zanatstva dolazi do doseljavanja stanovništva sa sela u Ivanjicu. Povećanjem broja
stanovništva dolazi i do nezaposlenosti, sve veći broj je onih koji traže posao. Radnici zaposleni u tom periodu žive u
vrlo teškim uslovima. Plate su im niske, a rade od 10 do 16 časova dnevno. Težak život, kao i teški uslovi rada dovode
do štrajka opančarskih radnika 1926. godine. Štrajk su organizovali radnički sindikati, a borili su se za povećanje plata
i osmočasovno radno vreme. U štrajku je učestvovalo 50 do 60 radnika, uglavnom iz Ivanjice. Štrajk je trajao 10 dana,
a završen je pobedom radnika. Njihovo zadovoljstvo je trajalo kratko vreme. Pred kraj 1926. godine poslodavci se
sastaju i osnivaju kartel, gde svako od njih ulaže u zanatsku banku menicu od 5.000 dinara kao zalog da će dati otkaz
svojim radnicima koji budu štrajkovali, a da ih neće primiti ponovo na posao bez molbe podnete kartelu. Ovo dovodi
do masovnog otpuštanja radnika, kao i bojkota istih. Poslodavci odlaze u Arilje, Požegu i Užice i dovode novu radnu
snagu (štrajkbrejkere), koji nisu bili članovi sindikata.
Sve ovo nije bitno uticalo na razvoj zanatstva, tako da u ovom periodu u Ivanjici imamo: 22 kafane, 16
pekara, 12-15 opančarskih i raznih drugih zanatskih radnji. Cvetanjem zanatstva dolazi i do razvoja turizma u Ivanjici.
Iz godine u godinu dolazi sve veći broj gostiju iz Beograda, Novog Sada, Sombora i drugih mesta naše zemlje. To
uslovljava veću zainteresovanost kod zanatlija, pa među njima nastaje neka vrsta takmičenja ko će brže i bolje
prodati svoje proizvode.
Pekari rano ujutru iznose vruće jagnjeće pečenje. Da bi pridobili mušterije oni lupaju u panj satarom i pri
tome viču razne slogane: „Sve u loju, odi pod šatru moju“, „Devet majki sisalo pod desetom lipsalo“, „Kako je slasno,
kao da je po Zlatiboru paslo“, „Odi, vidi, pa idi“…
Sva ta nadvikivanja smetala su turistima na odmoru. Sreski načelnik izdaje naredbu kojom se pekarima
zabranjuje da viču „vruće pečenje“. Kako je pekarima samim tim oslabio posao, to su oni smišljali kako da doskoče
načelniku. Jednoga jutra dovitljivi Tane pekar (prim. aut. Atanasije Vukićević) izvadi vruće jagnje, a zatim koliko ga
grlo nosi vikne: „Uh što ne smem da viknem, sad će nešto da bude!“. Na to se svi gosti pomole i upitaju šta će da
bude, a on im tiho kaže da će biti vruće pečenje. Kasnije je gazda Tane pozvan na razgovor kod sreskog načelnika, pa
načelnik videvši da su mu pekari doskočili dozvoli da se i dalje viče. Ova izreka ostala je da živi i dalje u narodu našeg
kraja, kada je nekom teško, on uzvikne gazda Tanovo „Joj što ne mogu da viknem“.

Glavna ulica. U donjem desnom uglu ćepenak gazda Tana.

Strain M. Vukićević

Izvor: Sačuvani zapisi moga dede Straina A. Vukićevića