Sjećate li se onih bakinih upozorenja: „Nemoj to, ne valja se!“? Mnoga od tih pravila nisu bila zapisana nigde, ali su se prenosila s generacije na generaciju.
Jedno od najpoznatijih bilo je da torba ne sme da stoji na podu, jer se verovalo da tako odlaze novac i blagostanje. Praktično objašnjenje bilo je jednostavnije – torba se prlja i nekada se u njoj čuvalo sve što je vredno.
Baka bi nas opomenula i ako hleb ostavimo naopako. Hleb je imao posebno mesto u tradiciji i predstavljao je simbol hrane, doma i blagostanja.
Nije valjalo ni zviždati u kući, jer se verovalo da tako iz kuće odlaze novac i sreća. A ako bismo seli na ivicu stola, odmah bi usledilo upozorenje da se tako „nećemo skoro udati ili oženiti“.
Za lek se, prema jednom starom verovanju, nije zahvaljivalo, jer se smatralo da bi to moglo da poništi njegovo dejstvo. Naravno, za to nema dokaza.
Neka pravila imala su i sasvim praktičan razlog. Na primer, nije valjalo klatiti se na stolici – jer se moglo pasti. Nije valjalo lizati mutilice miksera – zbog opasnosti od povrede. A kišobran se nije otvarao u kući, što je moglo biti sasvim razumno ako su u blizini lusteri, vaze i drugi predmeti.
Danas možda ne verujemo u sva ta „ne valja se“, ali mnoge navike su ostale. Podignemo torbu sa poda, okrenemo hleb koji stoji naopako ili kažemo detetu da se ne klati na stolici.
I možda tek tada shvatimo – neke bakine rečenice ostale su da žive u nama i mnogo godina kasnije.
