Iako je najveći deo života proveo u Beogradu, a njegovi sinovi danas žive daleko od rodnog kraja, Nebojša je do kraja života ostao vezan za Ivanjicu i svoje korene. Njegova poslednja želja bila je jasna – da, kada dođe vreme, bude kremiran i da njegov pepeo bude položen u rodnom kraju, na groblju u Grbićima.
Razgovor vodimo na etno selu Naše brdo u Ivanjici. Njegov sin Milan, koji danas živi u Vindzoru u Kanadi, kaže da je njegov otac još pre nekoliko godina počeo da priprema sve za trenutak kada ga više ne bude.
„Otac je imao 89 godina. Rođen je na Vidovdan, pa je zato nosio ime Nebojša. Mi smo obojica, i brat i ja, igrali košarku u Americi i dobili stipendije, pa dugo nismo bili ovde. On nije znao koliko će živeti, ali je pre izvesnog vremena počeo da uplaćuje novac za kremaciju. Sve je unapred pripremio i ostavio napisano šta želi da se uradi kada umre“, priča Milan.
Agenciji za kremaciju u Beogradu ostavio je precizne instrukcije, ali i novac za sve što je bilo potrebno nakon njegove smrti. Najvažnije mu je bilo da se vrati tamo odakle je potekao.
„Hteo je da bude sahranjen ovde, na groblju u Grbićima. Hteo je da ode na svoju grudu, u svoj kraj. Nije želeo beogradska groblja. Govorio je da tamo posle mnogo godina mogu da prekopaju grob i da čovek završi u zajedničkoj grobnici. Želeo je da ode ovde, među svoje. I mi smo mu tu želju ispunili“, kaže Milan.
Nebojša je, kako svedoči njegov sin, i tokom života ostao snažno vezan za Ivanjicu i ljude ovog kraja. Posebno je voleo da pomaže lokalnim poljoprivrednicima i stočarima.
„Uvek je hteo da pomogne ovdašnjim poljoprivrednicima i seljacima, posebno kada je bilo reči o priplodnoj stoci. Bio je ponosan na to odakle je. Kada bi sreo nekoga iz Ivanjice ili čuo prezime koje poznaje, uvek bi tražio neku zajedničku vezu. Na neki način, taj krug se sada zatvorio. Odatle je krenuo i tamo se na kraju vratio“, priča Milan.
Nebojša je bio obrazovan čovek doctor nauka, koji je svoj profesionalni život vezao za nauku i poljoprivredu. Radio je u Institutu za primenu nauke u poljoprivredi u Beogradu, a kroz svoj rad bio je povezan i sa razvojem stočarstva u tadašnjoj Jugoslaviji.
Njegova porodica bila je vezana i za značajna imena iz sveta muzike i društvenog života. Milanov otac i porodica imali su vezu sa Bojanom Pečarom, basistom kultne grupe EKV, čiji je otac Srećko Pečar bio poznat po radu na unapređenju stočarstva i uvođenju novih rasa goveda u tadašnju Jugoslaviju.
Milan je rođen 1980. godine u Beogradu, dok je njegov brat Đorđije rođen dve godine kasnije. Danas žive na različitim stranama sveta – Milan u Vindzoru u Kanadi, neposredno uz granicu sa Sjedinjenim Američkim Državama, dok njegov brat živi u Zemunu.
Iako su rođeni i odrasli u Beogradu, veza sa Ivanjicom nije prekinuta.
„Imamo rođake ovde sa kojima smo i dalje u kontaktu. Brat od strica živi ovde, a ima nas još nekoliko u Ivanjici. Dosta ljudi se odselilo zbog ekonomskih prilika i svega što se dešavalo, ali nama je uvek drago da se vratimo i vidimo ovo mesto. Ipak su ovde naši koreni.“
A upravo je priča o korenima ono što je, čini se, najbolje opisalo Nebojšin životni put.
„Drvo ne može da raste bez korena. Čovek uvek treba da zna odakle je i šta je. Moj otac je, iako je otišao odavde i najveći deo života proveo u Beogradu, pred kraj života uvek bio vučen nazad ovde. To je bilo njegovo mesto i njegova želja je bila da ovde i počiva.“
Tako se posle decenija provedenih daleko od rodnog kraja, jedan životni krug zatvorio upravo u Ivanjici – tamo gde je sve počelo.
