Након упозорења које је изнео председник општине Чајетина, Милан Стаматовић, да је у току покушај „крађе трећине Златибора“, у јавности су поново оживеле старе ране и страхови – посебно код грађана Ивањице, који тврде да су сличан сценарио већ преживели.
Стаматовић је у саопштењу навео да постоји озбиљна опасност да се, кроз нетранспарентне поступке, највредније земљиште на Златибор упише у корист Пољопривредног комбината „Златибор“, и то променом статуса некадашњег друштвеног капитала у приватну својину. Он је упозорио да би овакви потези могли трајно угрозити интересе локалне заједнице и природне ресурсе.
Међутим, за многе у Ивањица ово није нова прича. Напротив, како наводе, управо је сличан процес довео до, како кажу, „отимања“ огромних површина шума, ливада и пашњака кроз некадашњи Шумарско-пољопривредни комбинат (ШПИК). Тај процес, према тврдњама појединих мештана, започет је још у периоду након Други светски рат, када су приватна и сеоска добра прелазила у друштвену својину, али је кулминацију доживео крајем прошлог века.
У време власти Слободана Милошевића, како се наводи, значајан део имовине општине Ивањица пребачен је под управу државних структура, односно система ЈП Србијашуме. Иако је тада обећавано да ће локално шумарство задржати одређен степен самосталности и да ће добит остајати у општини, многи сматрају да се то никада није остварило.
Додатни ударац, према мишљењу дела јавности, био је проглашење планине Голија за резерват биосфере у оквиру UNESCO. Иако је ова одлука имала за циљ заштиту природе, поједини мештани тврде да су тиме ограничени у коришћењу сопствених имања – од градње до сече шуме – док, како наводе, истовремено постоје сумње да се државним шумама управља без довољне контроле.
Посебну забринутост изазивају приче о неконтролисаној сечи шума и могућим злоупотребама, укључујући и неформалне наметe приликом трговине дрвном масом. Иако за ове тврдње не постоје званичне потврде, оне додатно подгревају неповерење грађана.
Питање које се све чешће поставља јесте – шта ће бити са природним ресурсима, пре свега водом, уколико се настави са прекомерном експлоатацијом шума? За становнике ових крајева, шума није само економски ресурс, већ и основ опстанка.
Случај Златибора, уколико се наводи покажу тачним, могао би представљати наставак праксе која је, по оцени критичара, већ оставила дубоке последице у Ивањица. Зато се из ових крајева све гласније чује захтев за потпуном транспарентношћу, одговорношћу и укључивањем локалних заједница у доношење одлука о сопственим ресурсима.
Природна богатства, шуме, воде и земљиште нису само економска категорија – она су темељ опстанка људи који на овим просторима живе вековима. Њихово очување није питање политике, већ будућности.
И зато, у светлу свих дешавања – остаје једно питање које одзвања западном Србијом: куда то идеш, Србијо?
Аутор текста Јован Баковић
Један одговор
Шумско-пољопривредно индустријски комбинат ШПИК је прави назив